Branko Dimitrijević
GODO NA USIJANOM
LIMENOM KROVU
Režija: NIKOLA ZAVIŠIĆ
Dizajn scene i kostima: Ivana Vasić
Lica:
Tamara Marija Medenica
Vesna Sanja Ristić-Krajnov
Maja Jovana Mišković
Godo Nenad Pećinar
Ozi Igor Pavlović
Miki Marko Savić
Inspicijent: Snežana Radovanov Kuzmanov
Sufler: Srđan Stojnović
Dizajn tona: Goran Simonoski
Dizajn svetla: Nikola Zavišić i Marko Radanović
Premijera: 14. mart 2008, Kamerna scena
Predstava traje jedan sat i dvadeset minuta.
- Godo na usijanom limenom krovu
BRANKO DIMITRIJEVIĆ
Branko Dimitrijević je živeo 19 godina u Sjedinjenim Američkim Državama. Autor je više knjiga, od kojih su najpoznatije Oktobarfest (po kojoj je snimljen istoimeni film), Nećemo o politici i Hoćeš li da popiješ nešto. Nekoliko puta pokušavao da napiše biografiju, iz raznih uglova, i na kraju odustao.
Rekvijem za sanjare
Roman Nećemo o politici poslednji je u trilogiji romana o Beogradu (prva dva su Hoćeš li da popiješ nešto i Oktoberfest) u kojima se glavni junaci kreću u boemski nastrojenoj supkulturi koja bekstvom u, kako je lepo primetio Igor Mandić, večitu adolescenciju, ne prihvata da ozbiljno shvati pravila igre društva u kome vladaju iracionalnost i apsurd. U mom odsustvu, roman je za somborsko Narodno pozorište dramatizovao moj mlađi kolega Vladan Radosavljević koga do danas nisam upoznao. Do danas nisam upoznao ni reditelja predstave Karolja Vičeka.
Istorija teksta Godo na usijanom limenom krovu počinje u Ajovi, pre više od dvadeset godina. Čak se sećam i da je bio divan, prolećni dan, posle duge i teške zime. Uživao sam u šetnji po centru Ajova Sitija sve dok nisam naleteo na koleginicu s klase Sju Benet. Bezazleno je primetila da ja mora da sam završio dramu čim se tako bezbrižno šetkam. Kakvu dramu? Šta se pravim lud, pa Stiv i Džudi su otkazali i Kozmo je odredio da se pređe na sledećeg, a to sam ja. Na postdiplomskim studijama imali smo javna čitanja svojih drama po utvrđenom redu. Očajan odem kući; do sledećeg termina ostala su samo dva dana. I sad nastupa holivudski obrt. Dok sam tako buljio u svetlucavi ekran tek nabavljenog računara, pogled mi je pao na pismo od Dragana Kresoje.
On je upravo bio ekranizovao Oktoberfest i pitao me imam li neki scenario za nastavak naše saradnje. Ja sam mu bio predložio da sada ekranizujemo i Nećemo o politici i napravio sam bio sinopsis, gde se većina radnje dešavala na krovu jedne višespratnice. Njemu to nije odgovaralo, jer je u Beogradu, što ja nisam znao, već igrana jedna drama i spreman je film po njoj, a radnja se dešavala upravo na krovu zgrade. Pala mi je na um spasonosna ideja da po tom sinopsisu napravim dramu, jer jedino tako mogu da napišem nešto za manje od 48 sati. Odmah sam skuvao lonac kafe i bacio se na posao.
Kao što se to ponekad događa, sve se nekako fino uklapalo. Drama se, kako to kažu, pisala sama, a sve manje ličila na roman od koga je potekla. Tek u zoru, kad sam zadovoljan postignutim pravio pauzu, buljeći u dan koji se rađao, setio sam se da je malo čudno da mene Sju Benet obaveštava da je na mene red, a da me niko nije zvao da me zvanično obavesti. A onda sam se setio da sam ja na prvoj godini studija naložio nju kako je na nju red, još na samom početku godine, pa je otrčala kod našeg tadašnjeg šefa odseka Boba Hedlija, upala mu u kancelariju i pretila ubistvom i samoubistvom ako je ne oslobodi te “obaveze”.
Naravno da sam kasnije tog dana saznao da se od mene uopšte ne očekuje gotova drama još tri nedelje i morao sam da čestitam Sju Benet na uspešnoj osveti zbog njene svojevremene blamaže. (Naravno da nisam očekivao da će ona da odjuri pravo kod šefa odseka, bio sam taze u Americi i nisam znao koliko su Amerikanci i Amerikanke ljudi i žene od akcije, što smo posle svi videli na raznim primerima).
Istovremeno sam joj bio i zahvalan, jer me je naterala da veći deo posla uradim pre vremena, pa je bilo šanse i za doterivanja. Sju je i dalje živa i bavi se nekim pedagoškim radom, našao sam je na internetu. Dragan Kresoja je tragično nastradao sa svojim sinom u padu helikoptera kod Kalemegdana.
Vraćao sam se povremeno drami i, što sam više na njoj radio, sve je manje ostajalo od romana. U današnjoj verziji ostale su dve rečenice. Ipak, iz poštovanja prema autoru romana, navodim ga kao inspiraciju.
Vratio sam se u rodnu zemlju posle dvadesetogodišnjeg izbivanja i brzo shvatio da iracionalnost i apsurd i dalje igraju vrlo važne uloge. Poslednja verzija Godoa na krovu se tako sama nametnula. Ona je zapravo jedan rekvijem za sanjare. Ona je apel da se bezopasni idealisti (naravno da ima i onih drugih) ostave na miru, mada priznajem da daju loš primer i mogu da deluju zarazno. Konačno, ona je i molba vanzemaljcima da pojedine naše sugrađane vrate ako im više nisu potrebni.
Branko Dimitrijević
NIKOLA ZAVIŠIĆ
Pozorišni reditelj. Ponekad pisac. Magistrirao u Pragu. Radio u Srbiji, Crnoj Gori, Češkoj, Holandiji i Švedskoj. Istražuje svetlo u pozorištu. Bavi se lutkama i pozorištem za decu. I za odrasle. Dobijao nagrade. Igra fudbal. Putuje. Još uvek je tu. Za sada. Voli da čuje mišljenje drugog. Ima e-mail adresu. Ukoliko iko želi da zna više o predstavi ovoj – tad neka mi piše velikimag@gmail.com
Reč reditelja
Šestoro mladih ljudi ni na nebu ni na zemlji (nego na krovu jedne visoke zgrade u Novom Sadu) pokušava da shvati život i u tome delimično ne uspeva. Oni se slučajno upoznaju, a namerno prepliću opipavajući ko kome u tom izopštenom svetu iznad našeg sveta može da se svidi.
Pratimo vreme njihovih života s pogledom na Dunav, susedne zgrade i ljude koji u njima vode ljubav, jedno zloslutnog gavrana i neidentifikovane leteće objkete koji mimo pažnje ravnodušnih stanovnika Zemlje opušteno obilaze naše krajeve željni komunikacije.
Kroz razne igre i mnogo popijenog alkohola, junaci ove priče se približavaju i udaljavaju jedni od drugih, dok ne nađu onog koga najbliže osećaju.
Kroz proslave rođendana Eriha Froma, Samjuela Beketa i Nikola Makijavelija oni ispituju jedni druge i upliću se u najraznije priče i situacije u kojima vreme ni na nebu ni na zemlji dobija posebnu dimenziju koja ih sve na kraju vrati onome što su tražili od početka – sebi.
Izvodi iz kritika
IZUZETNO MAŠTOVITA PREDSTAVA
/…/ „Godo na usijanom limenom krovu” je izuzetno maštovita predstava koja nepredvidivo zasmejava, ubrizgava neprocenjivo vredne doze nade, a daje i relevantna zapažanja o pozorištu, filmu i literaturi, tretirajući ih kao mogućnost za esencijalno razumevanje sveta. Iako su životi ovih sanjara određeni jezivo tmurnim društvenim okolnostima, korupcijom i konstantnom dilemom između ostanka i odlaska iz zemlje, njihov idealizam se uopšte ne rasipa. A taj neizlečivi optimizam nije proizvod nekakvih slučajnosti, već vrlo svestan stav, u određenoj meri i oblik protesta protiv neiskorenjivih društvenih nepravdi, jedan modus vivendi sa predumišljajem.
Ana TASIĆ, Politika, 20. mart 2008.
KAD PORASTEM BIĆU VANZEMALJAC
/…/ Zanimljivi su – nesputani, Zavišićevi maniri, pretapanja realizma, naturalizma, teatralnosti i filmskih rediteljskih postupaka (slow motion, tenziono ilustrativna muzika, zvučni efekti), kojima pretežno crno-belo dizajnirana scena i kostimi svojski idu u prilog. Čak i kad ne odole iskušenju da scene prenaglase, glumci deluju šarmantno da im se ne može odoleti. Dinamična, ubedljiva, konačno smešna (duhovita) predstava Srpskog narodnog pozorišta. O njenoj višeslojnosti, eventualnim manama, može se razgovarati samo nakon što se (još jednom) obavezno pogleda.
Igor BURIĆ, Dnevnik, 16. mart 2008.
[izvor informacije Srpsko narodno pozorište Novi Sad]
